Prošlo je tačno godinu dana od upokojenja velikog Vladete Jerotića. Delo koje je ostavio nastavlja život svog tvorca. Duh čoveka ostaje prisutan i u drugačijim okolnostima i vremenima, ostaje da se usavršava njegova blagodatna reč koja isceljuje, jača, umiruje, osvetljava i preobraća na pravi put, put hrišćanstva i sveobuhvatne ljubavi. Na veru u večni život svakog delatnog čoveka upućuju i reči oca Justina Popovića koje nam prenosi sam Vladeta Jerotić pišući o svom susretu sa Patrijarhom Pavlom – “Čovek se neprestano usavršava u toku života, a onda i posle smrti nastavi sa usavršavanjem”.
Čovek je biće koje je neminovno upućeno na drugo biće. Čovek je komunikativno biće, dakle, on oseća duboku potrebu da se iskaže, da nešto o sebi saopšti, da stupi u nekakav dodir i vezu sa drugim osobama…
Lik i delo našeg izuzetnog rođaka veliki je i najdragoceniji dar. Jerotić je imao toliko osetljivosti i talenta da je mogao prepoznavati i usavršavati tuđe blagodati i izuzetnosti i u ime svih nas izneti ogromnu zahvalnost što su od naše krvi i potiču sa istog prosotra kao i mi. Kroz njegovu višetomnu zbirku knjiga Darovi naših rođaka on je osvetlio najveće umove. Stvorio je poseban duhovni prostor koji odiše svetim mirom naših uzvišenih predaka gde čoveka vraća sebi, Bogu, i mogućnosti da dostigne celovitost, da shvati, razume i raste. Bolesti i stvaranje postaju saveznici i prilika za simbiotičku vezu iz koje bolest prelazi u zdravlje i nakon evolucije svesti onog ko je taj put prešao – postaje trajno stanje koje pokreće na kreaciju, napredak i novu životnu radost!
Njegova knjiga Neuroza kao izazov, kako sam piše – došla je kao plod dugogodišnje psihijatrijske i psihoterapeutske prakse a otvorila je za mnoge od nas novo shvatanje ove bolesti. Već sam naziv ove knjige privukao me je da promenim perspektivu gledanja na svoje anksiozne manifestacije, uplašenosti i preterane brige. Neurotski poremećaji prate pojedinca ali i čitava društva a Jerotić nas uči kako da ih tumačimo kao prilike za rast, razvoj, čišćenje štetnih načina razmišljanja koje su strahovi uslovili u nama. Rekonstrukcija pogleda na svet bila je za mene pravo otkrovenje, a reči velikog čoveka čitaću iznova i iznova sigurna u njihovu istinitost i posedovanje božanske iskre.
Dragocene su njegove pouke o ljubavi, razumevanju, ćutanju i tišini kao ipak različitim manifestacijama ljudskih odnosa i stanja, jedna koja vodi u neurozu preko potiskivanja i druga koja leči. Ona je božanska i blagorodna kao i njegove reči koje sam godinama upijala u sebe. Zahvalna sam na moru preslušanih razgovora s njim koje su vodili drugi a doživljaj je bio kao da sama učestujem, zahvalna zbog stranica pročitanih knjiga u tišini koja je bila savršeni okvir za objave tog beskrajno inteligentnog uma! Celokupna veličina jednog bića pretočila se u književni dar koji ostaje svima nama kao duhovni kapital koji se usavršava i nadograđuje jer pokreće tvoračku iskru koja oživljava naše postojanje. Imajući priliku da se kao tv gledalac smestim na kratko među police njegove kućne biblioteke, ugledala sam delo Mihaila Bulgakova i osetila jaku potvrdu pripadnosti tom duhovnom prostoru. Religiozno i duhovno bliska hišćanskom biću, zahvaljujući njemu iznova sam čitala i nalazila ranije nepoznate slojeve u delima Dostojevskog, Andrića, Njegoša… Tu sam nalazila nove oaze tišine ili tihovanja nad darovima književnika, mislilaca, svetih otaca i humanista.
Kao posmatrači i istraživači mi još jednom stojimo u čudu kako to naša psiha i nepregledne dubine u njoj, koje su u isto vreme središte haosa i kosmosa, preko bolesti, ili upravo zahvaljujući bolesti, stvaraju novog čoveka i novi mit koji je sada puniji i zreliji od onog pre bolesti.
Uslov telesnog zdravlja i za Jerotića je zdrav duh i sklad sa dušom, sve to vodi nas u usavršavanje na koje svaka njegova reč poziva. Dozvolimo da ćutanje progovori i potom se preobrazi u tišinu. Osetimo li mir unutar sebe dok smo u njoj, možemo reći da smo spoznali Boga i osetili zrno verodostojnog prosvetiteljskog duha.
